Listen to the wind, it talks. Listen to the silence, it speaks. Listen to your heart, it knows.
—poslovica američkih starosedeoca
Od trenutka kada su se ljudi pojavili na planeti Zemlji, mi tražimo načine da se bezbedno krećemo kroz svet. U davna vremena okretali smo pogled ka Severnjači, a u novija vremena razvili smo mašine koje koriste odbijanje radio talasa, zvuka, svetlosti - sve to radimo kako bi mapirali ono što ne možemo da vidimo, i da bi uspeli da navigiramo do bezbednosti.
Isto tako, naš autonomni nervni sistem konstantno osluškuje i traži znakove bezbednosti i opasnosti kako bi se mogli orijentisati, preduzeti akciju i na taj način navigirati svoj sistem do bezbednosti. Ova funkcija našeg autonomnog nervnog sistema zove se neurocepcija.
Ispod svesti
Naš autonomni nervni sistem sluša na tri nivoa: unutar nas, šta je to što se dešava unutar našeg tela; oko nas gde skenira sredinu u kojoj se nalazimo; kao i između gde oseća povezanost sa drugim nervnim sistemom, drugom osobom. Kada postoje znakovi opasnosti, iskoračićemo u simpatikus i odgovor bori se-ili-beži. Znakovi bezbednosti aktiviraju ventralnu granu vagusa i osećaj povezanosti.
Osećaj gladi, veličina i temperatura prostorije, udobnost stolice na kojoj sedimo, nasmejano ili namršteno lice - sve su to samo neka od znakova koje neurocepcija prepoznaje, a autonomni nervni sistem obrađuje.
Razmislite šta vam sada tu gde se nalazite govori neurocepcija.
Možete li da pronađete znakove bezbednosti ili opasnosti unutar vašeg tela? Disanje, otkucaj srca, ukočenost ili opuštenost?
A u vašoj okolini?
Između vas i druge osobe?
Neurocepcija dešava se pasivno, bez našeg svesnog uključivanja, i dešava se u svakom trenutku. Takođe, neurocepcija procenjuje šta nam je potrebno u sadašnjem trenutku, tako što inicira neke akcije, procese u telu, a neke zaustavlja. Neurocepcija bezbednosti će umiriti potrebu da se zaštitimo, i otvoriće nas da se povezujemo sa drugima. Ona pokreće ono ponašanje za koje nervni sistem protumači da nam najbolje služi u datom trenutku.
Puno vremena pre nego što informacija stigne do mozga i pre nego što se misao formira, biologija je već preduzela svoje. Možda nismo svesni znakova opasnosti ali osećamo autonomni odgovor. Reakcije se osećaju unutra - toplina oko srca, lakoća disanja, bol u stomaku, suvo grlo, a neke od reakcija se vide i spolja - osmeh, rumenilo obraza, opušten ili krut stav tela.
Razmislite o nekim od načina na koji ste iskusili svoje nesvesne reakcije.
Koji su poznati samo vama?
Koji su vidljivi drugim ljudima?
Utabane staze i neprokrčeni putići
Neurocepcija se fino baždari i podešava kroz lično životno iskustvo. Ona vidi znakove kao bezbedne, opasne, ili čak opasne po život. A, na osnovu interakcija, posebno ranih iskustava, sa drugim ljudima i mestima, neurocepcija stvara naučene obrasce povezivanja ili zaštite.
Vremenom, naš interni radar kalibriše se da reaguje na određene načine. Kada je oblikovan u sredini koja je bezbedna i podržavajuća, sistem čita znakove tačno i precizno i umiruje sistem odbrane kada se nalazimo u bezbednoj sredini ali ga i aktivira tamo gde postoji rizik. Sa druge strane, kada je oblikovana u sredini koja je nepredvidiva i ispunjena neočekivanim događajima, sredini u kojoj se nismo osećali bezbedno ili viđeno, neurocepcija će češće reagovati tako da nas zaštiti, što vodi u jedan raskorak između autonomnog stanja i stvarnog rizika ili stvarne bezbednosti. Praktično, to dovodi do formiranja određenih strategija odgovra koji su nam bliskiji i ka kojima naš sistem naginje.
Možemo zamisliti ove odgovore kao utabane staze koje vode kroz šumu. Svakako da postoje i neprokrčene staze koje su možda i lakše, adekvatnije, brže vode do našeg cilja, ali nekako ipak biramo te utabane staze.
Sistem može biti baždaren tako da teško ili usporeno prepoznaje kada smo bezbedni, i da odgovori koji su tu da nas zaštite budu aktivni previše često, previše dugo ili čak konstantno. Sa druge strane postoje i sistemi koji teško i sporo registruju znakove opasnosti pa nismo u stanju da prepoznamo situaciju u kojoj je potrebno odreagovati i zaštititi sebe. Ovi rani obrasci tako nastavljaju svoj život kroz neuroceptivne tendencije - a one opet formiraju autonomni profil osobe.
Ono što treba zapamtiti i na čemu polivagalna teorija insistira jeste mogućnost promene. To što smo na jedan način baždareni, iako je naš sistem možda “stalno na oprezu” ili “odustan” - to nije osuda. Obrasci reagovanja mogu se menjati. Setimo se utabanih staza. Mi možemo odabrati da prokrčimo nove putiće, i na taj način svoj sistem osnažimo, proširimo svoje kapacitete.
To traži doslednost i vežbu, ali je dostupno, izvodljivo.
Možete li se prisetiti događaja gde je vaš odgovor, reakcija, bila neproporcionalna samoj situaciji?
Da li ste reagovali previše burno ili ste "progutali" reakciju?
Comments